JOŠ NE SVIĆE RUJNA ZORA

Izložba u SKC Kragujevac je veoma posebna za mene, veoma je intimna i posetioci će videti radove koje nikada nisam izlagao do sada. Mnoge crteže sam uradio specijalno za ovu izložbu, nadahnut idejom o samom nazivu izložbe…JOŠ NE SVIĆE RUJNA ZORA. Poklopilo se da svoje najdublje emocije u jednom od najturbulentnijih perioda života prenesem u crteže koji zaista predstavljaju moja egzistencijalna pitanja i slutnje, intuitivne frekvencije o odnosima između života i smrti…

Moram da naglasim da će ovo biti poslednja izložba mojih originalnih radova u nekoj od srpskih kulturnih institucija i organizacija. Dozvoliću sebi eventualnu izložbu odštampanih originala. Za ljude koji vole moj rad izdvajaću vreme da spremam adekvatne izložbe specijalno za njih i to kroz druženje i razgovore, u kafani, stanovima, parkovima, bolnicama, zatvorima, zoološkom vrtu i sličnim mestima.

Ovim putem se zahvaljujem Umetničkom savetu Galerije: Mariji Radoš, Mirjani Bobi Stojadinović, Kseniji Marinković, Maidi Gruden i Ivanu Arsenijeviću.

Posebno se zahvaljujem Horu Kragujevačko pevačko društvo koje mi zdušno izlazi u susret tako što će otpevati pesmu Još ne sviće u aranžmanu specijalno urađenom za ovu priliku.

Očekujem puno emocija i duboke utiske, nadam se kod svih koji budu došli.

8. maj u 20 sati, SKC Kragujevac. VIDIMO SE!

JOŠ NE SVIĆE RUJNA ZORA

Posvećeno mojoj jedinoj ljubavi, Armiji Radosti

Draga moja, tragam za živim svetom i svetlošću u modro tamnom svetu u kome smo zajedno…od sumraka do zore…sa životinjama, vampirima, ne ljudima, snevačima, zombijima, senkama i košmarima ali smo puni ljubavi nepoznatog izvora…beskonačan svet nesvesnog života čoveka živi u tom modrilu… posle modrog nema svetlosti već tama ili naša predstava obojenosti smrti…modro je i paralelan svet mog prijateljstva sa neživim ljudima koji su me stvorili…Gete, Kle, Jung, Hese…oni tamo žive…posle 20 godina modrovanja (naziv moje izložbe u galeriji Remont, septembra 2017.) shvatio sam da ne modrujem (robujem modrom) već sam prirodno biće koje živi u takvom vremenu i prostoru…pevam Još ne sviće rujna zora…prizivam Geteovog Vertera…neko i nešto je umrlo ili je ubijeno ili treba ubiti…ljude, države, nacije, crkve, bogove, ljubav…Preko 20 godina se totalno predajem crtanju hemijskom olovkom i nalazim se u tome…crtanje hemijskom mi pruža dovoljnu brzinu pri kojoj zaboravim gde se i u kakvom svetu nalazim i pruža mi modre linije dovoljno tamne i neizbrisive da umirim svoju potrebu za samouništenjem uslovljenu nekom neispunjenom čežnjom za Suncem i svetlošću, takođe uslovljenu i nekim ispunjenim trpljenjem zla i nadom u bolji život, srećnije ljude i porodično blago…shvatio sam da to nije ništa drugo do samoubijanje na rate…ovom izložbom se opraštam od tih čežnji , trpljenja i nadanja i zato je tebi posvećujem jer će mi trebati čitava armija radosti za put ka svetlosti…

Crteži iz ove serije su počeli da nastaju 2016. tako što sam prvo drvenim bojama žvrljao po papiru, zatvorenih očiju, pre spavanja, pa sam ih sutradan dorađivao hemijskom…mnogi su završavani posle dve godine od tih prvih polusnih linija…u poslednjih par meseci pored žvrljanja, drvenim bojama nanosim fine obojene površine na papir koje odmah brutalno razbijam grubom četkom sa razvodnjenim crnim akrilikom…nakon toga sve to zajedno “potapam” plavom bojom hemijske olovke, potpuno nežnim i kontemplativnim potezima raščišćavajući te haotične površine i opredmećujući nevidljive slike i motive u meni.

Draga moja Armijo Radosti, verujem da me zapravo zanima da li će meni svanuti jer sam u periodu velikih životnih promena ali aktivnim društvenim životom uviđam da se moje osećanje poklapa sa kolektivnim pa se nevoljno pitam: “Dal će nam ikad svanuti i koga i šta ćemo zateći kad Sunce grane, dal smo već postali vampiri, ne ljudi, dal ćemo podneti svetlost i toplinu, dal će biti snage za ljubav?”.

Goran Stojčetović, 17.4.2018.
Beograd