20 GODINA MODROVANJA – Goran Stojčetović | Art Brut Serbia Association

MODROVANJE / hemijska olovka / zaranjanje u dubinu / modrice / mudrovanje

1999. godine Goran Stojčetović je zvanično postao izbeglica i umetnik – sa porodicom je prisilno napustio dom na Kosovu i završio je slikarstvo na Fakultetu umetnosti u Prištini. Spletovi vanrednih okolnosti i nagon za samoodržanjem duha doveli su do Goranovog specifičnog slučaja ‘urastanja’ umetnosti u život bez koje, kako sam tvrdi, možda ne bi ni bio živ. Iako je sklon romantičarskim razmatranjima o umetnosti i njenoj ulozi u životu njegovi ciljevi su vrlo pragmatični i utemeljeni u ličnom iskustvu. 2014. godine osnovao je udruženje Art Brut Serbia, ne kao vremensko-prostornu ispostavu Dibifeovog Art Bruta i ne samo sa idejom da okuplja i prezentuje rad marginalizovanih stvaralaca već pre svega da bi stvorio platformu koja bi tehnički podržala umetnost koja nije profesija već potreba. Akademsko prenošenje znanja, institucionalni okviri i sistemi kao i tržište suzili su sadržaj pojma umetnosti i sveli je na ‘profesiju kojom se bave profesionalci’ čime ona gubi izvornu moć, individualni i društveni uticaj i na kraju, posledično i bilo kakvu vezu sa publikom kojoj je kao takva ‘namenjena’. Stojčetović nije zanesenjak koji sebe smatra pionirom svesti o značaju neakademskog, naivnog, brutalnog, marginalnog, sirovog, direktno nadahnutog umetničkog izraza već je akademski slikar koji je imao sretno iskustvo da još tokom studija shvati crtež kao reflektivnu mapu sopstvenih duševno-duhovnih stanja i procesa. Zahvaljujući takvom psihološkom orijentiru Stojčetović se pre svega konstantno samodefinisao a onda i “bezbedno prenosio” preko iščašenih životnih situacija. Život je postajao vanredno stanje, rasklapao se na paravan nacionalnog mita i na zle zakulisne radnje koje su se iza njega dešavale i većina sveta sa tog prostora i danas živi u tom rascepu. U tom smislu dodatak Serbia na Art Brut u nazivu udruženja nema ulogu da odredi posebnost srpske neakademske, brutalne i marginalizovane umetnosti, već pre da zvučno-asocijativno poveže pojmove UMETNOST, BRUTALNOST i SRBIJA. Tako smo došli i do jednog od osnovnih motiva u Goranovom radu a to je da stvaralaštvo da bi ponovo dobilo oreol “magijskog i isceljujućeg” mora da prođe kroz najdublje slojeve bića. “Cilj je stvaranje mreže umetnika čija umetnost može da da odgovor na pitanje: “Kakve slike u sebi nosi današnji čovek sa Balkana?” (Goran Stojčetović, iz uvodnog teksta u katalogu Drugog balkanskog Art Brtut salona, 2017).

SVET UMETNOSTI – TV novosti

Goran je istoriju umetnosti upoznao preko specijalnog dodatka TV novosti – Svet umetnosti koji mu je tata godinama odvajao a on čitao i čuvao sva izdanja . Uzbuđivala ga je umetnost, zanimale su ga ličnosti “iz kojih je ona izlazila”, zanimali su ga procesi stvaranja – opredmećenje sadržaja koji dolaze i odakle i kako dolaze, veza sa naukom i zakonima prirode. Doživljavao je umetnost kao nešto što prvenstveno mora da ‘procveta’ iz njega. Zato je imao problema na studijama slikarstva, obnavljao je godinu, razočarao se i jedva završio. Nije slušao instrukcije profesora, autistično je bio fokusiran na svoj pristup i traženje ličnog izraza. I ti studentski dani bili su iščašeni u ambijentu sve većeg raspada, nasilja i bezakonja na Kosovu krajem 90ih. Ta toksična atmosfera, ne studije, učvrstila je njegovu vezu sa crtežom. Za njega je u takvim okolnostima crtež bio koristan – koristio ga je za pražnjenje, čišćenje, distanciranje, uzdizanje, fokusiranje, sagledavanje, razumevanje… Sa očevim prijateljem psihijatrom ulazi u tumačenje crteža, shvata da unutrašnji svet nije fiksiran već promenljiv i interaktivan, počinje da ga nadgleda, i tako vremenom crtanje mu je postalo skoro pa vitalna radnja.

Hemijska olovka i odgovornost

(Seriju crteža rađenih hemijskom olovkom Goran zove HEMISKE)

“Politička potpisivanja različitih ugovora, sporazuma među narodima, postala su deo vizuelno- scenskog izraza. Svečano se, na nekom belom papiru, nažvrlja krivudava linija koja obavezuje na odgovornost čitav narod. Ta krivudava linija najčešće iscrtana hemijskom olovkom je, paradoksalno, lična žvrljotina potpisnika. Ja komuniciram s takvom vrstom likovnosti i pokušavam da proniknem u širok spektar odnosa od šaltera do bunkera, i obratno.” (G. S.)

Stojčetović se ne bavi događanjima u bunkerima, šalterima i političkim kabinetima, njega interesuje lična odgovornost prema samom sebi i kako se suprotstaviti sudbini koja se tamo “zapisuje”. Interesuje ga kreativni potencijal kojim se možemo odrediti i odupreti nametnutoj bespomoćnosti. Ovom izložbom on obeležava 20 godina žilave umetničke egzistencije – godine tvrdoglavog odupiranja, godine otkad mu se preti potpisom kojim će neko da gubi a neko da dobija. 20 godina je hemijska olovka instrument njegovog identiteta i integriteta, uvek je ima pri ruci i crta u svim situacijama.

“Inače, hemijska olovka je cev, napunjena mastilom koje okreće i nanosi na papir loptica na vrhu. Njene mogućnosti kretanja u svim pravcima su maksimalne, brzina takođe…” (G.S.)

Trag hemijske olovke je sirov,mastan, postojan, ne briše se lako. Svaka linija nosi odgovornost a stvaranje crteža pokreće pasivnost. Onaj ko crta on stvara, proizvodi, uviđa – svoju duhovno-psihičku stabilnost i razvoj stavlja nasuprot praznoj ad hoc egzistenciji sluđenog savremenika.

Umetnost laika nije brutalna, kao ni unutrašnje slike koje more običnog čoveka već je brutalno zapuštanje i gušenje kreativnog potencijala i želje čoveka da se izrazi i razume.

CRTANJE KAO PARALELNA RADNJA, KONTEMPLACIJA, PAUZA

Crtao je u skloništu, po kafanama,čekaonicama, u autobusima, na koncertima, na sastancima, na predavanjima, pozorišnim predstavama, književnim večerima, svadbama, grobljima, na zubaskoj stolici, plaži… Započinjući crtanje paralelno sa situacijama u kojima se nalazi, stvara džep u realnosti, sopstveno vreme i prostor u koje kao pauk u mrežu uvlači i obrađuje utiske spolja. Umesto objekta koji je pogođen i koji trpi utiske spolja on postaje njihov provodnik i transformator. Barata sadržajima i oslobađa ih se. Grom – gromobran – uzemljenje. Društvene akceleracije i distorzije zaustavlja i fenomene prihvata sam, posredno, tokom ‘kontemplativne životne pauze’ – crtanja. Koliko god se u realnim situacijama osećao nesnađeno, zbunjeno čak i očajno, kao GOST (kako je sebe i zvao po prvim slovima imena i prezimena), toliko kroz crtež uspeva da uspostavi za sebe prihvatljiv i smislen misaoni proces u odnosu na sadržaje koji ga nadražuju.

KOLEKTIVNI AUTIZAM. ZAJEDNO SMO JAČI. CRTAČKE SEANSE. SLOBODA EKSPERIMENTA

Naročito uzbudljive crtačke seanse dešavale su se tokom pijanki, lumpovanja, raznih opskurnih situacija koje su mogle da traju i danima. Dovoljnu dozu automatizma u izrazu obezbeđivali bi opijati, nespavanje i euforija, crteži su nastajali iz atmosfere i stanja autora, crtalo se na bilo čemu sa bilo čim, nekad zajedno nekad svako za sebe. Iz takvih situacija je nastao jedan ozbiljan segment Stojčetovićevog rada koji prevazilazi granice crteža i širi se u raznim pravcima. Pre svega u širok segment nepostojanog “performativnog življenja” koji je počeo sa kolegom i prijateljem Danijelom Savovićem. Crtanje im je bio imperativ i statična tačka u odnosu na koju se sve ostalo u njihovim životima besomučno vrtelo. Taj haos spoljašnjih nadražaja konstantno su podgrevali, mućkali I mutili i zajedno su delovali kao crtačka mešalica realnosti. Razmatrali su pravce i pojave u umetnosti ali nisu pripadali ničemu, ni pravcu, ni toku, ni sceni lokalnoj, ni široj. Za prvu zajedničku izložbu u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka (2002) doneli su gomile nesređenog i neopremljenog materijala i zgrozili komisiju. U suštini, ludilo u dvoje bilo je snažnije i sistematičnije a ispoljavanje ličnog hrabrije. Uz introspektivne razgovore oslobađali su se i tako stvorili jezgro onoga što će kasnije rasti do osnivanja Udruženja Art Brut Serbia. U radu su uticali jedan na drugog samo onoliko koliko bi jedan drugom upotpunili izraz (kao i ličnost) ali ne preko toga. Zajednički imperativ je što potpunije izraziti i posredno upoznati sebe.

Eruptivno oslobađanje stvaralačkog impulsa i svih ličnih, nemirnih i tegobnih sadržaja smatrali su za jedinu adekvatnu umetničku reakciju na vreme društvene erozije. Takav sirov izraz, koji je zahvatao najdublja stanja trpljenja je i najbolji odraz okruženja.

Katarzične, stvaralačke, kolektivne ekstaze su se proširile i povezale sa ekipama oko Inex filma, Matrijaršije i Mubareća, Festivala Novo doba, Fijuk sajma.

Društvene odrednice izbeglica, nezaposlen, siromašan su mu paralisale život. Jedini izlaz nazad u život je bio kroz unutrašnji svet i neposredno okruženje. Dok je shvatao da ga društvena stigma poništava i guši prekrivao je svojom likovnošću Atlas sveta, Istoriju evropskog slikarstva i oglase za posao.

SCENOGRAFIJA

Tokom godina umetničke prakse Goran je prošao kroz različite stvaralačke faze ali su unutrašnja stanja i procesi i neposredan ambijent u kom stvara uvek u fokusu. Tim pristupom je kao scenograf Narodnog pozorišta Priština u Gračanici pomogao da pozorište dobije auru ličnog identiteta i poseban stvaralački kvalitet. Tretirao je pozorište kao “dušu kolektiva”, izbegao je preuzimanje globalnih rešenja i pravio je autentične, sirove scene potpuno utemeljene u ambijentu. Koristio je otpad, jeftine materijale, predmete iz okruženja i povezivao ih rekreirajući vizuelni haos i sirovost kosovske sredine.

DUBINSKI CRTEŽ. CRTEŽ KAO MENTALNA HIGIJENA. Iz svakog jednom izađe remek delo.

Uvod u crtež može biti muzika, ritam, ljuljanje autobusa, zvuk zubarske bušilice, žamor, svetlo, senka, titraj, fleka na papiru…. bilo šta što olovku može da pokrene i vodi po automatizmu. Dalja obrada je prepuštena unutrašnjim stanjima, raspoloženjima, potrebama, sadržajima. Oni proizvode stil i likovnost – određuju potez olovke, vrste linija, svetlo i senke, kolorit, transparentnost-gustinu, vrstu izraza… I na kraju, estetika kao rezultat načina na koji će svi početni elementi biti objedinjeni u jedinstvenu predstavu. Često se dešava da neki rad dovrši posle pauze i od po par godina jer mu se tada javi rešenje za preoblikovanje „tenzičnih“ elemenata.

Ovakav pristup u radu – potreba da se maksimalno koriste i obrađuju neposredno dati nadražaji, stanja, situacije, atmosfere i materijali vremenom su rezultirali malo sistematičnijem definisanju onoga što Goran naziva dubinskim crtežom. Dubinski crtež je naziv kojim se ‘pomaže’ i koji je izveo iz pojma dubinske psihologije,inspirisan Jungom kojeg je između ostalog detaljno proučavao. Tehniku dubinskog crteža koju je razvio iz potrebe da razume sebe već par godina praktikuje sa pacijentimaDnevne bolnice Klinike za psihijatriju VMA u Beogradu uz stručni tim psihologa i lekara. Iako na eksperimentalnom nivou, Goranov pristup i usmeravanje tokom rada daju očigledne rezultate u otvaranju pacijenata, uviđanju problema i daljoj dijagnostici.

Svaki element crteža govori nešto o crtaču, o njegovom karakteru, modelima ponašanja, tendencijama, unutrašnjim sadržajima i tenzijama, trenutnim stanjima. Crtanje koristi kao neka vrsta ‘pauze’ tokom koje se koncentrišemo i prebacujemo fokus sa haosa spoljnjih informacija na unutrašnja stanja i procese.

Par puta smo imali priliku da prisustvujemo Goranovim crtačkim radionicama u spontano skupljenim grupicama crtača laika i možemo da potvrdimo blagotvorne, terapeutske efekte ove vrste mentalne higijene.

Autor teksta: Marija Radoš, kustos galerije Remont / Fotografije: Ivan Zupanc