Bombardovanje

Najveći strah koji sam osećala u detinjstvu bio je strah od rata. Kada je devedesdevete počelo bombardovanje raspada mi se dotadašnji doživljaj stvarnosti. Ostvarenje tog najvećeg straha projektuje se u mom iskustvu kao povlačenje jave pred nadrastajućim košmarom. Bez sigurnog uporišta u bilo čemu, spuštam se u potok u selu Cvetanovac iznad Ljiga odakle vadim glinu. Vajam figurine koje vidim u svesti bez misli o tome kao o nekakvoj umetničkoj praksi. Bilo je bitno raditi rukama i glibu iracionalnog dati bilo kakva uobličenja. Iz istog impulsa popunjavam svaki papir koji bi mi došao pod ruku. Slučajno sam imala pakovanje uljanog pastela, jedno pero i malo preostalog tuša sa časova likovnog. U tom trenutku imam petnaest godina.