Kvadrat je živo, carsko čedo. Prvi korak čistog stvaralaštva u umetnosti. Kazimir Maljevič
Kvadrat je živo, carsko čedo. Prvi korak čistog stvaralaštva u umetnosti.
Kazimir Maljevič
Tekst koji je pred čitaocem autor već dugo ima na umu. Toliko dugo da se njegovo pisanje razvuklo na godine odlaganja i oklevanja. Na jedan brojnim slutnjama, asocijacijama, usputnim beleškama zakrčen prostor koji traži da bude raskrčen i poprimi elegantnu fizionomiju kadrova Savovićevih stripova. Ko je Danijel Savović? Koje su njegove reference? Kom umetničkom miljeu i kojoj generaciji on pripada? U kakvim okolnostima se odvija njegovo stvaralaštvo? U kom će obimu i na koji način biti interpretiran njegov opus? Kakav je osobeni trag njegovog odsustva? Sasvim neskladno sa situacijom iz inicijalno iznetog stava, a u skladu sa podnaslovom teksta, ovde će biti prikazan skroman deo Savovićevog opusa, prevashodno stripski. A i to u jednom nezaokruženom, ni izdaleka definitivnom vidu, onako kako se u toku vremena javljala simpatija za njegov rad. Zaključci izneti ovom prilikom takođe neće biti definitivni. Njima neće prethoditi nedvosmisleno formulisana pitanja. Pa ipak, po svemu, ovaj tekst neće biti impresija. Možda bi najpoštenije bilo reći da će biti intuicija koja će u mrežu svojih referenci uplesti poneki smislen, svrsishodan uvid, analogiju, simpatiju koja je zajednička i autoru teksta i autoru opusa čijim se jednim segmentom bavi ovaj tekst. Krenimo!
Danijel Savović rođen je sredinom sedamdesetih godina 20. veka u Beogradu. Pripada generaciji crtača i likovnih umetnika koja je stasala kriznih devedesetih, i čije je sazrevanje teklo u senci rata, sankcija i izolacije, dok sa druge strane njenu produkciju, strategiju i ukupno delovanje na umetničkoj sceni sagledavamo kao protivtežu datim okolnostima, oponiranje zatečenim modelima oficijelne umetničke produkcije i distribucije, i stvaralačko prožimanje različitih medija i poetika. Iz razloga što nije u celini sistematizovano, kretanje kroz Savovićev opus predstavlja svojevrsnu avanturu, pre svega zato što bogatstvo i raznovrsnost zatečenog već na prvi pogled zbunjuju. Njegov celokupni opus mogli bismo stoga tek grubo da podelimo na strip, slikarsku i ilustratorsku produkciju, te kolaborativne, performerske i interaktivne projekte. Tokom devedesetih Savović je bio jedan od najznačajnijih protagonista domaće samizdatske i fanzinske scene, objavljujući stripove u samostalnim, malotiražnim i niskobudžetnim izdanjima, i deo jednog šireg, underground fronta, čiji su stripovi izlazili na stranicama Stripera, Grafičke zavere, Patagonije… Posle 2000. Savović će svoju poziciju izgraditi kao član grupe Kosmoplovci, čija će se produkcija pojavljivati u osobenom, interaktivnom ruhu na stranicama istoimene web prezentacije, dok će štampana izdanja realizovati u saradnji sa Narodnom bibliotekom (Put u kosmosu) i Fabrikom knjiga (edicija Studiostrip). Afirmacija i kritička valorizacija Savovićevog strip stvaralaštva, kao značajnog segmenta u minuloj, trodecenijskoj istoriji domaćeg stripa, deo je šireg projekta pod nazivom Nevidljivi strip, prezentovanog u obliku istoimene, trojezične monografske publikacije. U potonjih nekoliko godina Savović deluje u okviru udruženja Art brut Srbija koje svojim izlagačkim, performerskim, edukativnim i istraživačkim projektima predstavlja značajan pomak na umetničkoj sceni, koristeći umetnost kao medijator u otvorenom dijalogu između najrazličitijih društvenih struktura, ali i kao nesvodivi potencijal mentalnog oslobađanja i društvenog preobražaja.
Prvi Savovićev rad koji će ovde biti razmatran je iz sada već daleke 1997. godine, a poslednji u nizu je iz 2008. Dakle, u pitanju su stripovi koji su nastajali u desetogodišnjem periodu, i koji obimom ne premašaju više od četrdeset strana. Ono što već na prvi pogled intrigira je utisak izuzetnog vizuelnog bogatstva, raznovrsnost tehničkih postupaka, jedna naročita stilistika i upečatljiva stripovska faktura, prepoznatljiva nezavisno od izbora izražajnih sredstava. Događa se, već u prvom, Dnevniku u stripu iz 1997, koji predstavlja svojevrsnu transpoziciju Savovićevog intimnog konflikta u jedan fantazmagorični svet koji puno duguje društveno-istorijskom miljeu devedesetih, da se pred nama razvija sva širina Savovićevog likovnog, pripovedačkog i poetskog umeća. Idući dalje – od fotostripske adaptacije Poovog Ukradenog pisma pod nazivom Gospodin Milesa, preko naučnofantastične pripovesti 1922, zatim, satiričnog prikaza turbo kulture devedesetih u adaptaciji narodne priče Sve, sve al zanat, do krajnje u nizu, fakturom briljantne strip priče pod nazivom Raskalović, tragedija – neprekidno svedočimo žanrovsku razuđenost, suvereno vladanje i manuelnim i digitalnim proizvođačkim tehnikama, stvaralačko ukrštanje različitih medijskih i poetskih postupaka.
Da ovaj svojevrsni, kameleonski kvalitet Savovićeve estetike nije posledica pukog eksperimentisanja, već temeljnog poznavanja raznovrsne stripovske, likovne, prevashodno avangardne tehničke i teorijske tradicije, nastojaćemo da potvrdimo razotkrivanjem njenih potencijalnih uzora i izvora. U ukupnom Savovićevom opusu izdvajaju se dva ciklusa manuelnih i digitalnih crteža, pod nazivom VUND ili Visoka umetnost novog doba. Prvi, objavljen u interaktivnoj formi na sajtu grupe Kosmoplovci, prati veoma zanimljiv manifest, izložen u vidu sugestivnih poetskih fraza, poređanih u jedan sekvencijalni niz: ruski nacizam, suzdržana vulgarnost, fetišistička ljubav, usamljena euforičnost, putokazni opijati, hipi samosvest, zrela drskost, duhovitost ozbiljnog, neizdrživo strpljenje, nova afrika, srpski minimalizam, umetnička zatvorenost, razbijanje simbolike, tehnička poetika, antikompozicija, estetika konstruktivnog, hladna bistrina, toplota predmetnog, punoća čistog, prirodna plastika, osećaj naučnog, usmereno neznanje, naslućivanje broja, uređivano haotično, kosmičke mogućnosti, čovek u odelu. Ako pažljivije osmotrimo ove nejednoznačne poetske propozicije, zapazićemo da jednu polovinu čine one kojima se smera formalizovanje poželjnog tipa umetničkog ponašanja – suzdržana vulgarnost, fetišistička ljubav, usamljena euforičnost, putokazni opijati, hipi samosvest, zrela drskost, duhovitost ozbiljnog, neizdrživo strpljenje, umetnička zatvorenost – dok drugu čine one kojima se formuliše poetika VUND-a i njeni izvori – ruski nacizam, srpski minimalizam, nova afrika, razbijanje simbolike, tehnička poetika, antikompozicija, estetika konstruktivnog, hladna bistrina, toplota predmetnog, punoća čistog, prirodna plastika, osećaj naučnog, usmereno neznanje, naslućivanje broja, uređivano haotično, kosmičke mogućnosti, čovek u odelu. Sprovedena u delo, poetika VUND-a iskazuje se kao likovno istraživanje na tragu istorijskih avangardi, u kome su dominantna interesovanja problemi slikovnog polja, ritma i kompozicije, dakle načelnih formalnih principa likovnog oblikovanja.
U prvom ciklusu, izvedenom u tehnici crteža i kolaža, segmenti VUNDA-a još donekle čuvaju asocijativnost na estetiku konstruktivnog mašinskog i kibernetičkog sveta. U drugom, u potpunosti generisanom tehnikom kompjuterske grafike, celine i delovi kompozicija predstavljaju formalna načela koja ćemo osvedočiti u naraciji i komponovanju kadrova Savovićevih stripova: metaforičku prirodu samog slikovnog polja i okvira kompozicije, nužnost ritmičkog prožimanja formalnih jedinica kompozicije bez obzira na karakter likovne poetike, upečatljivost kompozicije koja ne počiva toliko na prikazanim motivima, temi i sadržaju, koliko na sugestivnom stavljanju u odnos njenih formalnih jedinica koji je zadat samim okvirom slikovnog polja. U Savovićevim stripovima rezultati ovih istraživanja iskorišćeni su na takav način da nas ritmička i dekorativna lepota njegovih kadrova neprestano ostavljaju bez daha stalnim kontrastiranjem prikazanih motiva i njihove likovne transpozicije u upečatljive dekorativne sheme. Taj naročiti kvalitet dakako je posledica stvaralačkog prožimanja medija stripa i iskustava koja je Savović stekao proučavajući primitivnu umetnost, rusku avangardu sa akcentom na suprematizam i stvaralaštvo Kazimira Maljeviča, teorijsku i stvaralačku delatnost Pola Klea, ekspresionistički film, te naivnu, marginalnu i autsajdersku umetnost, o čemu svedoče propozicije iznete u manifestu VUND-a.
Drugi, ništa manje značajan izvor Savovićeve strip estetike, je tradicija belgijskog i francuskog stripa, i to naročito onog koji je kao svoje temeljno likovno obeležje negovao princip čiste linije, svedenost i pročišćenost grafizma – Eržeov Tenten, Umpah Pah i Asteriks Gošinija i Uderca, Spiru i Gaša Frankena. Ovom zbiru pridodajemo i neizostavan uticaj Žan Žiroa Mebijusa, koji je na Savovića delovao ne samo u pogledu likovnosti – Inkal, Na zvezdi i izvanredne naučnofantastične priče kratkog daha – već i tematskom slojevitošću i žanrovskom razuđenošću svojih stripova.
Na koncu, ono što Savovića čini uspešnim i spretnim u oblikovanju najrazličitijih sižea, je asimilacija i implementacija svih pobrojanih uticaja i izvora. Njegovi stripovi, upoređeni sa radovima ostalih članova grupe Kosmoplovci – Opačića, Popovića, Bodrože, Vitkovića – izdvajaju se neodoljivom vizuelnom elegancijom, slojevitošću tematike i sugestivnošću naracije.
Pažljivo čitanje Savovićevih stripova otkriva doslednost u građenju ikonografije i dramsko strukturiranje sižea koje u širem rasponu zapravo varira jedan isti konflikt koji se na različite načine poetizuje i mitizuje. Rasvetljavanje tog konflikta napeto je upravo zbog toga što Savović i na planu likovnosti neprestano suprotstavlja pitoresknu stilizaciju drastičnoj redukciji prikazanih motiva na plošne, apstraktne jedinice od kojih gradi ritmične i dekorativne celine. U tome je blizak američkom reditelju Timu Bartonu, koji u središnju tačku svog opusa postavlja dramski konflikt romantične autentičnosti i bezličnog automatizma prikazujući ih kao opoziciju estetike grotesknog i estetike purizma za šta je možda na najindikativniji primer njegovo ostvarenje Edvard Makazoruki.
Slično kao i u Bartonovom filmskom univerzumu, i u svetu Savovićevih stripova susrećemo se sa hibridnom mešavinom sačinjenom od samih ekstrema. Izgubljenom raju detinjstva protivstavlja se deformisani svet urbane apokalipse (Dnevnik u stripu), ruralnoj idili visokotehnološka civilizacija (Sve, sve, al zanat), senovitom i oniričnom svetu sna bezlična i bezdušna java (Gospodin Milesa), prirodi umetnost, umetnosti tehnologija, a tehnologiji kosmos (1922), neuhvatljivoj čežnji oličenoj u muzici težnja za samouništenjem (Raskalović, tragedija). Ako iz pobrojanog izuzmemo 1922, gotovo svi Savovićevi stripovi nose nedvosmislene reference na kulturno-istorijski milje u kome su nastali. Dekadencija devedesetih oličena u kriminalu, turbo kulturi, drečećim ekranskim i
novinskim senzacijama u kojima se u vrtoglavom plesu smenjuju Eros i Tanatos, javljaju se u ovim stripovima katkada parodirani sa puno humora, a katkada razobličeni sa drastičnim cinizmom. Korišćenje psihoaktivnih supstanci, koje se devedesetih intenziviralo u krupan socijalni problem, često se javlja kao prokletstvo Savovićevih junaka. No ovaj problem, na nedvosmislen način ogoljen u Dnevniku u stripu i u stripu Raskalović, tragedija, prikazan je pre kao simptom jedne dublje, egzistencijalne i metafizičke mučnine. U oba stripa koja razdvaja desetogodišnji period, protagoniste u stanje rastrojstva dovodi užas, užas koji je uvek tu negde čučao, užasan osećaj, grozan san… I tu dolazimo do onog dubljeg sloja koji Savović neodoljivo medijski i poetski diferencira, sloja koji otkriva svu svoju grozotu ispod lakirovke drečeće pojavnosti.
Kao ključno ostvarenje u Savovićevoj strip produkciji izdvojićemo adaptaciju Poove priče Ukradeno pismo, pod nazivom Gospodin Milesa. I to iz nekoliko razloga. Zaplet priče uzet je tek kao polazište, shema, koju autor vešto ispunjava svojim lirskim opservacijama i svojim neizbežnim opsesijama. Raznovrsnost u likovnom tretmanu – u ovom stripu Savović kombinuje fotografiju, kolaž, slikarstvo, crtež i kompjutersku grafiku – u potpunosti je dovedena do likovne funkcije, likovnost je doslovce potčinjena estetskim zahtevima sižea. U ovom stripu Savović se takođe bavi onim što opsesivno tematizuje i u drugim stripovima, a što čini samo jezgro, ključni sadržinski problem njegovog opusa.
Glavni junak stripa, detektiv Milesa, budi se u svom stanu posle sedmodnevnog sna. Njegov stan je kutija unutar solitera koji se nalazi u sektoru DŽ Starog Novog Beograda, ispunjena biljkama i slikama koje podsećaju na platna Vasilija Kandinskog i Savovićeve radove formulisane u skladu sa poetikom VUND-a. Atmosfera oniričnih snoviđenja, kojima dominira čudnovato, androgino i eterično biće sa kojim Milesa neprestano vodi razgovor, u oštroj je suprotnosti sa bezličnim i bezdušnim minimalizmom eksterijera sektora DŽ. Detektiv prima posetu i prihvata da razreši slučaj ukradenog pisma, a njegov glavni protivnik je niko drugi do general Mirko Kurjak, pojavom daleki rođak ukletih likova iz filmova nemačkog ekpresionizma, inače tipičan predstavnik ratnoprofiterske novokomponovane elite u čijem stanu – palati je nakrcano muzejsko blago iz klasičnog perioda antičke Grčke. Suprostavljanjem estetike avangarde klasičnoj tradiciji antičke umetnosti Savović gradi kontrapunkt bremenit značenjem. Opozicija vrednosnog sistema koji podrazumeva kultivaciju i emancipaciju (gospodin Milesa) parodiji tog sistema u kojoj se umetnost shvata kao mimetički refleks stvarnosti i fetiš (general Kurjak), duhovit je prikaz položaja same umetnosti unutar društva čijim dominantnim estetskim konvencijama adekvatan izraz daju gipsane i betonske replike antike i neizbežne heraldičke i pop imažerije.
U stripu Gospodin Milesa nalazi se takođe i jedan zanimljiv ekskurs, čuveno mesto iz Šekspirovog Hamleta, izdvojeno i u tehničkom smislu slikarskim tretmanom, za razliku od većeg dela ovog ostvarenja koje, sasvim u duhu avangarde, odlikuje montažni postupak. Mučno pitanje o smislu i vrednosti egzistencije, efektno ispraćeno sekvenciranjem sadističkih i skatoloških slika infernalnog sveta, dramska je vežba Klementine, glumice čiju naklonost uživa agent Milesa, tekst koji ona uvežbava. Sa istim problemom suočava nas i uvodna tabla Dnevnika u stripu, strip parabola koju crta glavni junak, i u kojoj junak stripa u stripu daje nedvosmislen odgovor u vidu samoubistva. Taj drastični trenutak junak
Dnevnika neprestano odlaže, batrgajući se između želje za nekom vrstom izgubljenog sklada i neprestanog posezanja za sredstvima kojima teži da taj unutrašnji sukob, zaoštren do pucanja, ublaži – seksom, narkoticima, igrom, snovima… U pogledu ovoga posebno su uspele sekvence kojima Savović ilustruje stanje narkotičke omamljenosti koristeći sugestivno likovni jezik secesije i lirske apstrakcije, a posebno se izdvaja stilizacija urbanog toposa pod nazivom Čmar, koji perverzijama i skarednostima anticipira sadistički i skatološki užas sekvence iz Gospodina Milese.
Nasuprot infernalnim, sadističkim i bezličnim, bezdušnim perspektivama, koje najčešće ocrtavaju egzistenciju Savovićevih junaka, ukazuje se i jedan sasvim drugačiji prostor, doživljen i transponovan na različite načine. U Gospodinu Milesi to je senovita, onirična atmosfera sna kojom dominira čudnovato androgino biće sa kojim detektiv vodi razgovore. U Dnevniku u stripu, to je neizdiferencirana, plutajuća, bebolika forma, koja prati glavnog junaka i brine o njemu. U Raskaloviću, uzvišenost težnji glavnog junaka simbolizuje zamak na vrhu litice (inače daleki rođak Bartonovog zamka iz Edvarda Makazorukog!) i muzika čiji auditivni jezik Savović sa neuporedivom veštinom transponuje u vizuelni jezik suprematističkih, biomorfnih i apstraknih slika. Ti simbolički priključci, koji obrazlažu tok svesti glavnih junaka i otkrivaju nestabilnu dinamiku njihovog unutrašnjeg sveta, nosioci su čežnje za povratkom u jedan pastoralni, lirski prostor nepatvorene čistote, u kojem je postojanje igra, ekstaza i muzika. Savović je taj svet sa velikom simpatijom dočarao u stripu Sve, sve, al zanat, a njegove perspektive i obrise razvio je u 1922.
Oslobodi se svakog razumnog mišljenja, svakog prvog straha, a i svakog prvog zadovoljstva. Danijel Savović
Oslobodi se svakog razumnog mišljenja, svakog prvog straha, a i svakog prvog zadovoljstva.
Danijel Savović
Ako jezik stripa nije prost zbir već proizvod književne, dramske, i likovne, grafičke umetnosti, u slučaju Danijela Savovića imamo autora koji ne samo da se spretno služi semantikom i sintaksom medija, već i nešto mnogo više – umetnika koji na intertekstualnim prepletima različitih poetskih, tehničkih i produkcionih principa i sadržaja gradi spojeve pune značenja. U likovnom smislu Savović aproprira i asimiluje tradicije francuskog i belgijskog stripa i avangardnih umetničkih pokreta, ali ne da bi u formalnom smislu svojim stripovima dao dovršenu, zaglađenu fakturu, već da bi u estetskom smislu odgovorio na tematski veoma zahtevan sadržaj svojih priča.
Njegovi stripovi zato, pored formalnih propozicija koje treba da ispuni jedno kvalitetno delo devete umetnosti, donose i mnogo više: socijalne, etičke i kulturološke reference prelomljene kroz prizmu autorovog doživljaja društveno-istorijske zbilje, refleksiju položaja pojedinca, u ovom slučaju umetnika, u datim okolnostima, i stripsku transpoziciju rečenog u tipske i arhetipske sekvence koje ogoljuju duboko internalizovani, lični konflikt, na čijoj dinamici počiva njegov strip univerzum. Što je u pitanju autor široke likovne kulture i sasvim osobenog, kameleonskog likovnog senzibiliteta, sreća je za teške sadržaje koje obrađuje, jer u njegovim rukama i dokumentarne, faktografske odlike datog društveno-istorijskog miljea, i eskapističke perspektive snoviđajnog i oniričnog dobijaju podjednako ubedljiv lik.
Krećući se oštrom linijom između egzistencijalne i metafizičke groze i prokletstva traženja konačnog odgovora koje hipertrofira u odvratnu perverziju razmišljanja nastalu u dosadi, Savović ne nudi konačno rešenje ali otvara mnoge puteve. Ponet čežnjom za igrom i ekstazom koja ga često zavodi na stranputice, u bespuća infernalnih predela čija zagušljiva atmosfera ima isti učinak kao i mehanicističko životarenje u bezličnom i neprijateljskom ambijentu, izgradio je poetski i estetski zaokružen strip univerzum koji nastavlja da traje kao beskonačna igra stilizacije i apstrakcije, slike i muzike, Erosa i Tanatosa, sna i ekstaze, apolonskog i dioniskog – Eržeovog Tentena i Maljevičevog Crnog kvadrata.
BORIS DEHELJAN
NATO bombing of FR Yugoslavia
GORAN STOJČETOVIĆ / HALLE SAINT PIERRE
Serbie : l’art brut, exploration en profondeur de la psyché
JOŠ NE SVIĆE RUJNA ZORA
2014 - Crafted By Art Brut Inside Team
