Joškin Šiljan u Beogradu

Ne znam kako da opišem šta sam sve doživeo pred radovima Joškina Šiljana.Kvalitet i bogatstvo radova, kao i njegova stvaralačka filozofija, potvrdili su mi osećaj da umetnost mora da bude jednostavna i prirodna rabota. Meru i izvor te jednostavnosti i prirodnosti , Joškin nalazi u stavu da sve što ruka nije „htela“ da uradi, dalje ne treba dirati. Nema odaljavanja od slike, razmišljanja o urađenom, gledanje kroz trepavice…hm, kroz glavu su mi prošle slike desetak radova koje sam uništio menjajući ih i tražeći u njima nešto što očigledno nisam mogao da nađem.

Joškin rasterećuje i oslobađa, vedar je i zabavan. Kroz osmeh, gledajući njegove radove, osetio sam potisnutu gorčinu i razočarenje koje sam doživeo na akademiji, setio sam se sujetnog profesorskog sveta, besmislenih kolega, neprekidne sistemske proizvodnje izmišljene društvene kategorije, pogrešno nazvane – umetnici…
Otvaranju izložbe u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, nije prisustvovao nijedan novinar ni medij iz kulture, iako je izložbu organizovala institucija od nacionalnog značaja, Muzej naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, kao i sam ULUS, čije je sedište pomenuti Paviljon.

Zašto je to tako ispalo? Pored mogućih propusta organizacije sa medijima, mene više kopka nešto osnovno i suštinsko. To najbolje ilustruje moj razgovor sa jednom gospođom koja je došla sa suprugom na izložbu, sa namerom da kupi Joškinovu sliku. Pitao sam je šta misli o medijskom ignorisanju ove izložbe i odgovorila mi je da ljudi u Srbiji ne razumeju ovakvu umetnost. Pitao sam je kako je to moguće, kad baš Joškin ima vesele boje, crta rečenice i pojmove ćirilicom na srpskom, maternjem jeziku, citira mudrosti svoje baba Mileve? Kako ga onda ovde ne razumeju?