Kad kobila žirira

Kultura u predgrađu

Da li ste čuli da se kultura seli na periferiju? Ura za galerije po kućama, kafićima i baštama, ura za work-shopove po prigradskim MZ-ovima, ura za promocije knjiga u zabačenim bluz klubovima, za spektakle po radionicama radničkih naselja..! Ura, jer se tamo doživljava ono što nikada ne biva u oficijelnim prostorima u centru.

Recimo, kad ste poslednji put bili u prilici da na otvaranju izložbe sretnete jednog konja, po imenu Senka, sa sve prikolicom punom sekundarnih sirovina, zatim reš pečeno prase na ražnju u ulozi upravnika institucije pod čijim okriljem se priredba odigrava, i to zalivenog pivom po svim ekološkim pravilima, pa rok ansambl Mrave u najboljem izdanju na radost odanih fanova… Kad ste, u takvom kontekstu, videli improvizovanu fontanu želja u gumenom čamcu za hlađenje nogu (i piva) sa sve crvenm tepihom posutim dugačkim ekserima na ulazu u samozvani Dom kulture, i znatnu količinu polustatične i pokretne publike koja u autobusima zamiče u pravcu Mirjeva, gladno zureći u sve pomenuto…

Upravo to se odigralo prošle nedelje, a više meseci nakon što je Ekonom.east najavio izložbu „Nihilio ergo sum“ Gorana Stojčetovića na kojoj su, kako je autor i obećao, raskrinkani vladajući kriterijumi u umetnosti bazirani na „podmićivanju, (samo)reklami i uvlačenje u guzicu po spisku privilegija“. Ali i mitovi o važnosti figura Kuratora, Umetnika i Gledaoca. U ovom, rekli bismo revolucionarnom duhu, Stojčetović je i svoje radove (verujte, odlične!) stavio u drugi plan prikrivajući ih kamarama koječega iz svakodnevnog radioničkog života. Jer, za njega je jedini art (kako bi zvučao i njegov statemant, da je pristalica verbalnog izražavanja poente) – trenutak inspiracije i samog delovanja (ako dođe i do interakcije, tim bolje).

Nepouzdani menadžeri

Tako mu je od promocije gomile crteža raspoređenih na ogromnim drvenim paletama (koja bi nekom jedva „stala“ u tri života), važniji bio izbor „kustosa“ po okolnim cigan-malama. U Denisa, koji je na kraju doveo Senku u „galeriju Doma kulture“ (zapravo radionicu Skills Divisiona) isprva nije imao poverenja jer ovaj kao da nije „shvatao koncept“. Iako je na „jednu crvenu“ (hiljadarku) sa sigurnošću klimnuo glavom i rekao „ču da dodžem“.

Umetnik je, ophrvan sumnjom, tražio i dalje po gornjim obroncima Mirijeva gde je naleteo na „pravu“ osobu – šefa statista Kusturičinog filma „Crna mačka, beli mačor“. Šef ga je tu povezao sa vlasnikom bele rage, po kojoj bi mogla da se uči anatomija rahitisa, ali je isti našao za shodno da od Stojčetovića, kako je očigledno verovao – čoveka iz „šou-biznisa“, traži 100 evra. Treći, Zoki, je delovao kao idealno rešenje, budući gospodar prilično skladne Dragane, i okružen vrsnim poznavaocima scene koji su odmah prozreli da „ako je nešto političko, bolje da kritičar bude magarac“. Dil (20 evra) su zalili turom piva, ugovorili i kaparu, ali se na sveopšte iznenađenje Zoki više nije javio.

Stojčetović je lako našao i četvrtog, u tom kraju poznatom po sekundarcima, ali više nije imao pouzdanja ni u jednog, pomirivši se sa faktom da će mu i ova postavka proći „nežirirana“. Ali, kad se pojavio Denis, kao da ga je ogrejalo sunce – povratka poverenja u validni sistem ljudskih odnosa i vrednovanja.

Denis je uterao Senku u izložbeni prostor, musava kobila nije pružala otpor već bi svako malo poslušno zastala da čuje šta je Stojčetović „mislio kad je stvarao ovo ili ono“. Senka bi stručno zaklimala i nastavila dalje, vešto manevrišući opterećenom prikolicom između postamenata i male bine u dnu radionice. I dok je kustoskinja još uvek slagala utiske, izložba je svečano otvorena, i počeo nastup benda.

Široko i domaćinski

Mravi su raskravili i poslednje atome akademizma, učaurene u biću likovne publike, svi su skakali, pevali, ispijali pivo i sokove, bez zadrške donošene iz obližnje prodavnice, i pripremali se, uz proju i „gibu“, za posluženje večeri – pečenog direktora (za nauk onima što zloupotrebljavaju položaj). Zagrejani od dobrog provoda i vrelog (najdužeg dana) u godini, mnogi gosti su umočili noge u čamčić, a oni „neprikladno obuveni“ su gumenjak promovisali u fontanu želja. Klijentela je dreždela i po dvorištu i trotoaru, sedela na stepenicama za nedovršeni prvi sprat, onako raznolika, od stvaralaca i ljubitelja vizuelne i pozorišne umetnosti, preko muzičara i simpatizera koncerata i svakolikog drugog društvenog dešavanja, do „dece Skillsa “- gomile mlađarije non-stop okupljene oko radionice (po sistemu grupisanja oko „starih mangupa“, prisutnom u svakom kraju, ali ne na ovako umetnički i produktivan način). S vremena na vreme bi suorganizator i sudomaćin, pevač Mrava i direktor Divisiona, zašao u raju sa pitanjem „Da li se dobro zabavljate?“

Iako jedinstvena, ova prilika afirmacije vrhunske kulture u, do sada, marginalizovanim predgrađima nije jedina, što ćete, ako bolje pogledate, videti i sami. Zađite malo po uskim ulicama i prepoznajte znake „pravog arta“ – ogromnog pauka od gvožđa kako viri iz garaže (Pero-art kafe u Dubljanskoj), zvukove mrdalica na vetar pomešane sa tonovima živog orkestra (Tryk u Vardarskoj), bujice raznolikosti post modernističkog izraza koje se u dane art-bazara slivaju iz kafića izvan rubova jezgra grada (Lava bar i mnogi drugi) na ulice. Skoknite do III Beograda u Krnjači ili ITS-Z1 u Ritopeku. Situacija će vas razgaliti i oplemeniti, što je valjda i svrha umetnosti.

Tekst: Dragana Nikoletić
Ekonom:east magazin , broj 581/582 , 7.jul 2011.

Moramo da dodamo Draganinom tekstu, da je bila i izložba fotografija Milana Markovića, bivšeg boksera, pesnika, stolara, električara i tate troje dece. Zbog toga je Skills Division napravio ring u kome su bile postavljene njegove fotografije.