MARINA MILOŠEVIĆ

Sećam se još pre par godina, otvarala se izložba ABS-a u Domu Vojske sa radovima pacijenata. Videla sam event na face-u, bilo mi interesantno, pratila sam već neko vreme Art Brut stranicu, šta i kako se tu radi, pogotovo na VMA. To mi je bila kao prilika da odem, raspitam se, vidim to sve uživo, međutim lako sam ja tu odustala, valjda me pucala anksioznost što mi nije strano. Pa izgleda da me još od tad privlačio rad sa pacijentima, više nego što sam bila zainteresovana za brut, to mi je donekle bilo nerazumljivo.

Posle par godina se sve nekako sklopilo… od nekih nesrećnih događaja, loših faza, upisivanje završne godine akademije, i na kraju godinu dana rada na sebi. Leto pre upisa na master uzela sam mahinalno da čitam literaturu o psihoanalizi i psihodijagnostici, pa psihologija i stvaralaštvo itd.; volela sam na taj način da definišem stvari i razumem… pa mi je drugarica dala “Psihoanaliza i psihopatologija likovnog izraza” što mi je tad bilo otkriće, a druga presudna “Crtež i slika u psihijatriji” od Branka Pražića, na njih sam se uvek vraćala…al me zanimalo kako to u praksi funkcioniše pa sam pokušavala da nađem na internetu gde i kako to postoji u institucijama, a onda shvatim da to ovde skoro i ne postoji (sem na VMA). To me je malo deprimiralo. Mada dobra stvar je da se sve to proželo u mom radu. Godinu dana ranije začela sam tu neku ideju da napravim digitalne slike psihički obolelih biljaka sa sve kompletnom dijagnostičkom analizom…i posle se sve to skockalo. Taj rad me je vadio i motivisao, a ujedno sam projektovala svoja stanja. No to je donekle priča za sebe, poenta je da sam tu valjda krenula da se interesujem za terapijski potencijal u stvaralaštvu; a druga strana koja me je zanimala u art terapiji je rad sa pacijentima tj. možda je to malo sopstvena sklonost ka altruizmu. Poslednja stvar koja se prirodno nametnula je preispitivanje tih akademskih krugova, sve mi se to činilo pomalo besmislenim, nisam mogla da se zamislim kao neko ko se probija na toj umetničkoj sceni nit mi je prijalo takvo okruženje. I eto na kraju dođe i taj Balkanski Art Brut Salon 2017-e, svoje biljke sam konačno završila, javim se Goranu, rekoh možda bi konačno trebala da odem da vidim šta je taj brut i šta se to tačno radi na ABS VMA, da vidim kako sve funkcioniše u praksi; ionako mi je trebalo “samo” godinu dana ako ne i više. U suštini tako je krenulo, prva radionica kojoj sam prisustvovala na VMA je bila u julu nakon BABSa 2017.

Početka se zapravo ni ne sećam konkretno. Na radionicama mi je prijalo da pasivno posmatram, da se uključujem u crtanje, da slušam na koji način Goran sagledava crtež (što mi je iskreno neko vreme bilo teško da razumem), pa kako se crtež kod pojedinca razvija, do kakvih likovnih rešenja se dolazi, kako psiholog Tanja radi analizu sa pacijentima i na koje sve načine se čovek projektuje kroz rad, koji su to otpori, blokade, kako ljudi reaguju na crtanje. To mi je možda bilo najinteresantnije, psihološka pozadina svega, iako je to kod mene sve laički gledano. Što se tiče sopstvenog crtačkog iskustva jedno duže vreme mi je bilo najteže da crtam bilo šta bez unapred zadatog cilja, bez projektovane slike u glavi šta i kako; ili sa druge strane ukoliko bi se zadala tema, crtež bi ostao nedovršen ili ne bi “zadovoljio” sopstvene standarde (al eto čini mi se da se toga još uvek nisam oslobodila). To mi je u neku ruku bilo i izazovno. Sa obzirom da mi je prethodno motivacija za crtanje izostala jedno godinu dana, konačno je krenula da se vraća. Eto paradoksa, student likovne akademije koji nije uzeo olovku u ruke godinu dana. Vremenom se polako uhodavam u celu priču, Tanju bombardujem sa sve manje pitanja, a i sa pacijentima sam sve slobodnija da komuniciram, da im dajem sugestije oko rada. Tek sad mogu da vidim kako je do sada celo to iskustvo i rad u takvoj instituciji i socijalnom okruženju uticao da se u nekoj meri oslobodim anksioznosti. Da shvatim koje su to sopstvene blokade i na čemu još treba da poradim ili bolje rečeno na čemu uopšte nisam; a što se tiče crtanja to je priča za sebe. Sa jedne strane shvatim šta neću, sa druge strane ne znam šta želim. Al valjda je to neki normalan proces koji zahteva vreme. Možda i ja malo gledam stvari crno belo. Ako ništa drugo shvatila sam koje je to okruženje koje mi se konačno čini smislenim, koje mi prija za rad i koje me gura dalje… pa valjda ono što ostaje je samo rad, rad i rad, na svim poljima, pa ko preživi pričaće.