MARJAN ĐARMATI

Rođen sam 1971. u Zrenjaninu, živim u Žitistu. Osnovnu školu sam završio u Žitištu. Prvi i drugi srednje škole završavam u Zrenjaninu dok treći razred padam i ostavljam dalje školsko obrazovanje… vojsku sam služio 54 dana u Ćupriji i nezadovoljan onim što tamo vidim, odlučujem da se pravim lud i da me otpuste…zamisao uspešno obavljena, vraćam se kući i nastaje period alkoholisanja. 1996. se zapošljavam u lokalnoj fabrici za preradu mesa kao farbar i moler, radim do 2008. Alkoholizam uzima maha te odlazim na lečenje 2001…dve godine nisam pio i usled velike slabosti karaktera, počinjem opet, sa oscilacijama, pijući nekad preterano, nekad i po 2-3 meseca bez pića, tako sve do tragičnog događaja ove godine…crtam od kad znam za sebe. Kao mali crtao sam aktivno kao i sada, u međuvremenu sam crtao u naletima i sa velikim pauzama…

Iz fb prepiske sa Goranom Stojčetovićem: “pozdrav! hemijska olovka je izvrstan alat za crtanje, gledajući tvoje radove a i spletom okolnosti (smrzao sam šake) pa sam morao da pribegnem tvojoj tehnici, hvala ti za to, moram privremeno (možda i verovatno se zadržim na hemijskoj) da radim tako, pošto drugačije ne mogu , za sad…ali mogu ti reći da uživam, za sad još uvek crtam unapred zamišljene forme, ali doći će vreme i za dublje poniranje…”

” vraćao se od prijatelja pijan kao dupe…pili smo patoku…skontao sam da mi je kum na 300 metara odatle, pa reko idem kod njega, mnogo je bliže…okliznuo sam se na led i pao na čelo i nos, dobio sam nokaut , borio sam se da ustanem i govorio sebi “ustaj pseto pijano” ( to mi se vratilo u sećanje posle 3-4 meseca, potisnuo..) udarac je bio prejak, nisam imao snage da ustanem, bio sam svestan da ću umreti…budim se u bolnici, sestra mi govori pokrij se, smrzao si se, vadi toplomer, “imas 37, odlično imao 32…bilo je -22 napolju tu noć…posle 2-3 sata u bolnici počeli su plihovi ( bule) da mi rastu , dolazi doktor i kaže mi da ce mi seći prste…grozan osećaj ali govorim u sebi, nece mi seći, ozdraviću…bule pucaju, limfa curi ko luda, rastu nove..sutradan me sele na hirurško…..limfa curi ceo vikend…primili su me u četvrtak rano u jutro…ceo vikend su pratili stanje, gledali prste nešto pričali…preko dana, aj pričam sa pacijentima ali kad dođe noć, sam sa sobom, nije svejedno saznanje da ce ti seći prste…ali opet govorim sam u sebi, bićes ti dobro…u ponedeljak posle vizite, zovu me u neku salu, ne znam šta hoce…legao sam na ležaj, sestra i doktorka su uzele skalper u vataljke i pocele da gule kožu, sve što je išlo skidale su, sećam sa da je sa malog prsta koža sišla bukvalno kao da guliš viršlu…bolelo je jako, doktorka ja govorila “dobro je da boli” , nisu hteli da mi daju anesteziju, morali su da provere da li osećam i da li me boli, a bolelo je jako…tad sam skontao da mi valjda neće seći prste…takođe i polako kreću bolovi, nesnosno jaki…davali su mi 4-5 puta dnevno injekcije za bolove, i noću takođe…posle 12 dana dolazim kući, imam previjanja svaki drugi dan…postoji mogućnost infekcije…ono što je ostalo od kože, možda nekih 30%, se suši a na zguljenom mestu su kraste…prste više ne mogu da savijam, stara koža i kraste bukvalno su došli kao neki kalup na prstima…vremenom je počela da se formira mlada koža a stara i kraste da se ljušte…posle kontrole na hirurgiji, samo stari nokti su mi ostali i suva koža na jagodicama prstiju…prsti su mi bili poput kandži, ukočeni, i tetive su se jako mnogo skratile…jos u bolnici sam imao želju da nešto nacrtam, s početka sam mislio da neću više nikad ni moći, posle izvesnog vremena sam probao ali je bilo suviše bolno, pa sve do 30. aprila, videh da mogu, bolelo je ali mi je pružalo zadovoljstvo…..sad ide sve bolje i bolje, to je valjda to…”

“ranije sam crtanju pristupao na sasvim drugačiji način, dosta sam davao značaj oblicima, da to lepo izgleda…sada mi to ništa ne znači…dok crtam osećam se ispunjeno i zadovoljno, bez obizira da li je to lepo ili ne a nije lepo hahaha…uviđam da crtanje ima veoma lepo dejstvo na mene ( poput neke droge- opijata) , maksimalno sam udubljen u sebe…veoma prijatan osećaj, ti to znaš mnogo bolje od mene…pre nego sam počeo crtati gledao sam tvoje radove, slobodno mogu reći da su mi bili pokretačka snaga i dali su mi želju i volju da crtam, hvala ti mnogo za to! …vremenom kako su mi prsti jačali, osetio sam potrebu da radim sa obe ruke, ne uvek ( ne da bih nekoga fascinirao ili šta znam već šta, već zato što je leva ruka mnogo manje vična od desne, te stoga crtež bude siroviji, a i mozak ima manje vremena da se snađe na papiru) ali to je samo jedan od pristupa…kako se kad osećam tako radim…najvažniji mi je onaj osećaj dok radim, svet oko mene ne postoji, samo papir i ja, sad da li je to leva ili desna šaka, mislim da nije ni bitno…mislim da sam pionir u ovome, star sam tek 8 meseci”