NATO bombardovanje SR Jugoslavije

Svedočenje i reprezentacija traume u vizuelnim umetnostima:
NATO bombardovanje SR Jugoslavije

autor:
Nina Mihaljinac

mentor:
dr Nevena Daković, red. prof.

Izdvajamo deo doktorske disertacije u kojoj Nina govori o radu Gorana Stojčetovića i Udruženja Art Brut Serbia:

“U grupu svedočanstava paralizovanih svedoka NATO bombardovanja spada mali broj umetničkih radova, među kojima su: Stan, podrum, smeštaj, serija crteža Gorana Stojčetovića, fotografije i strip Door Danijela Savovića, Vitak 1999, serija fotografija Ivana Petrovića, Ratni dnevnik u stripu – NATO bombardovanje Jugoslavije Zorana Jovića Letača, Somnus ambulare, printovi Tatjane Kojić i Natural mystic, video rad Anrija Sale.

Glavna tema i pokretač ovih radova je strah (od neposredne) smrti, bilo da se radi o potiskivanju, prevladavanju straha, bilo o njegovom direktnom predstavljanju. Značajno je to da se naratori – svedoci, očevici (stvarne ličnosti – umetnici) ili likovi (stvarni likovi koji su se zadesili u istoj situaciji) nalaze na maloj distanci od mesta traume i da je njihov kapacitet za odbranu od traume radikalno smanjen.

Radovi Gorana Stojčetovića, Ivana Petrovića i Danijela Savovića nastali su na Kosovu, teritoriji na kojoj se temelji čitav nacionalni mit-pokretač – nacionalna svest opisana u narodnim pesmama odnosno, osećanje nacionalne veličine, mučeništva i žrtve, i gde se, u datom trenutku, odigravali i oružani sukobi i vazdušni rat. Provodeći vreme u ratu, u vojnim ili civilnim objektima koji su u svakom trenutku mogli da budu napadnuti, i to na teritoriji koja je simbolički opterećena idejama krvoprolića, ubistva, smrti (i Srba, i Albanaca, i Roma, i drugih pripadnika nacionalnih manjina), umetnici svedoci su bili izloženi traumi potencijalno jačeg dejstva od traume koja je mogla da zadesi građane Jugoslavije van granica Kosova.

Goran Stojčetović je poreklom iz Uroševca, dok su Danijel Savović i Ivan Petrović tamo služili vojsku. Slično je i sa video radom Anrija Sale u kom je predstavljen čovek koji precizno imitira zvuk tomahavka. Da bi umeo da reprodukuje taj zvuk, čovek je više puta morao da se nađe u neposrednoj blizini bombardovanih mesta, što će reći – sigurno je u više navrata bio životno ugrožen. Priča o bombardovanju u printovima Tijane Kojić smeštena je dalje od mesta opasnosti – u prostorije beogradskog skloništa, međutim, razlog za nemogućnost uspostavljanja kritičke distance prema događaju otkriva se u tome što je umetnica imala svega jedanaest godina, i kao dete, bila je manje otporna na traumu bombardovanja; sličan je slučaj s crtežima umetnice Mirjane Jelić. Radovi paralize su nastali u trenucima velike ugroženosti kada se javlja potreba za stvaranjem.

Goranu Stojčetoviću je bilo potrebno petnaest godina da pokrene projekat prikupljanja umetničkih radova, kako profesionalnih umetnika, tako i amatera koji su se bavili temom bombardovanja. U okviru projekta nazvanog Raspad SFRJ iz 2014. godine, Stojčetović je, zajedno sa drugim umetnicima (Danijel Savović, Joškin Šiljan, Nenad Bračić, Zoran Popović Zanko, Nikola Šindik, Srboslav Ilić, Mirjana Jelić) po prvi put objavio i javno govorio o svojim crtežima nastalim tokom bombardovanja (serija pod nazivom Stan, podrum, smeštaj).

Iako je tema prikupljenih radova fokusirana na bombardovanje, naziv istraživačkog projekta stavlja ovaj događaj u širi politički kontekst čime se postiže objektivniji pristup razumevanju čitave problematike bombardovanja. Zahvaljujući naslovu, bombardovanje nije prikazano kao izolovan događaj, kako je to nastojala da pokaže tadašnja vlast u Jugoslaviji, već kao rezultat politika vođenih na prostorima bivše države. Naslov za autora, ipak, ima jednu usku i jasnu konotaciju: SFRJ je metafora za raj, mir, utopiju, a bombardovanje predstavlja kraj te utopije.

„Raspad SFRJ – tema je ogromna, ali ne zanima me prošlost, ovo (bombardovanje) je moj interes”.

S druge strane, naziv serije Stojčetovićevih crteža, Stan, podrum, smeštaj određuje krajnje intimnu, privatnu istoriju povlačenja, udaljavanja od stvarnosti.

„Posle 15 godina od nastanka, prvi put objavljujem ove crteže. Nastali su u atmosferi pred, za vreme i posle NATO bombardovanja, u Uroševcu, gradu gde sam živeo do 1999. Nikada ih nisam doživljavao kao nešto što vredi već kao produkte samolečenja u ludom vremenu i prostoru u kome sam tada živeo. Dani strahova, paranoje, dezinformacija, krađa i ubistava, pre i tokom bombardovanja u Uroševcu, tada gradu sa najbrojnijom vojskom i policijom na Kosovu, nisu se baš utkali u moje radove. Nisam gledao realnosti u oči. Ako izostavim svakodnevno opijanje onda mi preostaje da za tako nešto „okrivim” moju nepopravljivu maštovitost i infantilnost. Zato sam i crtao sa decom u podrumu i ispred zgrade…Sada, gledajući ove radove, ponadao sam se da ću videti neku opštu istinu, neko svedočanstvo tog vremena, međutim samo nalazim na crtačke igre SA SOBOM, U SEBI…

Malo drugačije stanje uma od devojčice (5 god) koja je tada crtala sa mnom u podrumu. Crtala je lepe devojke, sunce, cveće, nakit…kao da nije sa roditeljima u zajedničkom, prljavom podrumu zgrade, pod svetlom baterijskih lampi, buke okolo, pijanih viceva i pesama, vesti sa radija”.

Teme Stojčetovićevih crteža su neposredna, čulno opipljiva stvarnost, kao i eksteriorizacije unutrašnjeg psihološkog stanja – soba u kojoj je umetnik sedeo i crtao (autoportret), nebo s bombama, bombe koje padaju na Uroševac; portreti-grimase koji podsećaju na Munkov (Edvard Munch) Krik, čime se ostvaruje transtekstualna veza sa ratnim crtežom i slikom (efekti premedijacije); među njima je i portret Svetog Save koji pokazuje vezu traume i kosovskog mita (stvaranje nacionalne države, borba hrišćana i muslimana) ili portret pankera (slika eskapizma); Srbija u metaforama (kokoška – kvočka, ali i glupa kokoška); religiozne – molitvene teme (Isus na krstu i ispod njega, u fetusnom položaju, živi mrtvaci). Na većini crteža naznačeni su datumi (19.4.1999, 22.6.1999. itd) – pa se oni mogu pratiti i razumeti kao hronologija bombardovanja, dnevnik u slikama psihičkog stanja umetnika.

Veza spoljnih događaja i psihičkog stanja, obrađivanih tema, kao i stila i autopoetskog iskaza je, u slučaju rada Gorana Stojčetovića, neraskidiva. Umetnikov izraz – beskonačno iscrtavanje kružnih linija hemijskom olovkom, koji se, prema njegovim rečima, upravo razvio za vreme bombardovanja, predstavlja čin autohipnoze, samolečenja. „Moj izraz je stvoren pred bombardovanje. Ja danas crtam isto tako. Posle bombardovanja sam živeo u Rogači. Do 2000. nisam prestao, non-stop sam crtao. Glupi neki crteži. U Nišu sam crtao svašta…Izbeglice..”.

Pošto prikazuju ružnoću – rugobe, rak ili smrt kao impresije proizašle iz neposredne realnosti (fenomeni rata poput krvavog utorka ili krvavog petka), s farmakopejskim, slobodonosnim dejstvom, oni izražavaju bunt, herojstvo, oslobađanje, nadu, istinu. Takvu poetiku Stojčetović naziva „zamrznutim romantizmom”, a zamrzavanje u vremenu ključan je simptom svedočenja paralizovanog.

U slučaju serije crteža Stan, podrum smeštaj, to zaustavljanje označava potrebu suočavanja i prevazilaženja traume. „Kažu što se baviš ratom – pusti rat. A ja moram da znam šta mi se desilo. Kad sam prešao granicu, laknulo mi je. U ime te ideje desilo se mnogo masakra. Neće niko drugi time da se bavi. Ne nužno političko, to može da bude antropološko gledanje”

Ključni principi Stojčetovićevog umetničkog rada su sloboda govora, samorazumevanje i samolečenje. Govoreći o tome zbog čega je NATO bombardovanje kao tema nedovoljno prisutna u aktuelnom javnom diskursu, primećuje da govor o ratu ljudima može da predstavlja problem jer implicira razotkrivanje političkog stava ili mogućnost „etiketiranja” – opasnog i lakomislenog svrstavanja u već formirane, nepropustljive političke kategorije. Međutim, njegov stav je da umetničko izražavanje, nezavisno od društvenopolitičkog konteksta, proizlazi iz potrebe i služi autorefleksiji i terapiji.

„Ljudima će jedino značiti umetnost koja ima lekovito dejstvo po njih. Nikakav istorijski kontekst u umetnosti neće dopreti do budućih praznih duša”.

Na ovim postulatima nastala je umetnička inicijativa Art brut Srbija, čiji je cilj integracija društveno marginalizovanih grupa kroz umetnost – bilo da se radi „o deci i omladini ometenoj u razvoju, deci bez roditeljskog staranja, psihijatrijskim bolesnicima, izbeglicama i zatvorenicima”.

Misiju udruženja ostvaruju „ljudi iz različitih profesionalnih sfera, koji svojim iskustvom i empatijom žele da doprinesu razvoju i promociji stvaralaštva onih koji jednostavno ne mogu sami da se izbore kroz život”.

Misija je u jednoj meri zasnovana na ideji da se putem umetničkog rada ostvaruje komunikacija s publikom, sekundarnim svedocima, koji učešćem u traumi potencijalno umanjuju njeno dejstvo. Princip grupne terapije, prenesen u polje umetničkog stvaralaštva i produkcije/ rehabilitacije narativa o traumi (umetničko svedočenje), zadovoljava jedan od uslova lečenja traume – a to je empatija (sekundarno svedočenje).

Na primeru projekta Raspad SFRJ se potvrđuje teza da proces kolekcioniranja i predstavljanja sećanja – priča o događajima iz prošlosti, predstavlja jedan od ključnih faktora razvoja zdravog identiteta, te samorazumevanja i lečenja pojedinaca u okviru kolektiva. U direktnoj vezi sa tim je pitanje društvene, kulturne, istorijske, pa čak i političke uloge muzeja i arhiva. Činjenica da tema devedesetih godina nije obrađena ni u jednom javnom muzeju u Srbiji govori o tome da je na snazi politika zaborava, i da se, u borbi za pravo na sećanje, umetničke grupe i organizacije civilnog društva tome suprotstavljaju. U slučaju udruženja Art Brut Srbija, radi se o pronalaženju, rekonstruisanju i objedinjavanju sećanja mnogih marginalizovanih glasova, te njihovom javnom predstavljanju (web sajt, ali i Dom kulture „Studentski grad” u Beogradu, Kulturni centar u Nišu, Kulturni centar Gračanica…). Ipak, za temu traume srama je indikativno što projekat pod nazivom Raspad SFRJ referiše samo na bombardovanje SRJ, redukujući veoma složenu istoriju dezintegracije bivše države.”