Bivši ljudi

Prvog novembra 2014., u novom beogradskom kulturnom alternativnom centru Matrijaršija, umetnik pod pseudonimom Karolj Denke predstavio je svoje radove iz ciklusa Bivši ljudi. Takođe, održao je i koncert pod umetničkim imenom Međo Denke. Član je umetničkog kolektiva Mubareć, takođe je i neformalni član umetničke grupe Art Brut Serbia.

Vodili smo prepisku u obliku intervjua i nadam se da smo uspeli da okvirno opišemo njegov rad široj javnosti.
Denke, dugo se poznajemo i sarađujemo ali ono što sam doživeo na tvojoj izložbi i koncertu u Matrijaršiji je nešto veoma posebno. Izložba Bivši ljudi i tvoj muzički nastup govore o potpunoj posvećenosti radu. Imam utisak da sam prisustvovao promociji umetničkog manifesta ali bez poznatih podela na umetnost, antiumetnost i slično. Jednostavno, oslanjaš se na svoj čist osećaj i težiš jednostavnom izrazu u umetnosti . Međutim, znam da ta jednostavnost nije tako jednostavna, obzirom da si i formalno i neformalno veoma obrazovan čovek.

Za početak, reci mi nešto o samom naslovu izložbe Bivši ljudi?

– Bivši ljudi je naziv ciklusa, odnosno dominantne teme mojih radova. Pre nego što sam uopšte pomišljao da se ozbiljnije bavim umetnošću, spontano sam žvrljao facijalne ekspresije fiktivnih ljudi u bezbroj varijacija. To se kasnije razvilo u ciklus, a sam naziv je iz Prkosne pesme Dobrice Erića. To je onaj stih ” Rulje bivših ljudi, čopori robota palacaju na moje voćnjake i njive” Ova pesma u izvođenju Ivane Žigon je uticala na naziv ciklusa, ne zbog tematike i značenja pesme, nego zbog patetike preterano egzaltirane interpretacije. Sve je to nekako leglo uz moje radove.

Patetika je prilično konfuzno stanje, sačinjeno od mnogih ekstremnih osećanja. Kako pronalaziš formu a da i ti ne budeš okrznut patetikom? Kako i čime radiš?

– Formu pronalazim intuitivno. Ako ponekad i krenem da radim sa jasnim konceptom, crtež ili slika ne ispadne dobro. Najviše volim kada me krajnji učinak iznenadi. I to što najčešće ispadaju lica je slučajnost, to ne mogu da kontrolišem.

Uradio si veliki broj crteža i slika ljudskih i antropomorfnih glava i lica. Ne verujem da to može biti slučajnost. Mislim da ti je bitan čovek, ideja o samom čoveku.

– Mislim da je bitan raspored elemenata koji čine lice, oči, nos, usta, i bezbrojne varijacije. Nije mi cilj da istražujem ljudsku prirodu ili bilo šta slično tome već učinak, kako će se ti elementi, koje potpuno odvojeno crtam bez ikakvog predumišljaja ili ideje o krajnjem ishodu, formirati celinu. Nikada ne znam kakav će izraz da ispadne, kakva emocija. Kada me efekat iznenadi, rad smatram uspešnim.

Iznenađenje podrazumeva otkriće i svest. Šta otkrivaš u sebi i o društvu u kome živiš?

– Pa recimo otkrio sam sad na izložbi , kada sam sve te crteže okačio jedan pored drugog, da većina tih bivših ljudi nisu nešto simpatične osobe a da li to govori nešto o meni, o društvu ili o mom odnosu prema društvu izbegavam da verbalizujem, čini mi se da tako magija nestaje.

Lica i ljudi…to sam video i u tvom muzičkom nastupu. Imaš izražajno izvođenje, puno različitih grimasa lica i stanja poput transa, gde uglavnom izvodiš svoje obrade turbo folk, pop i rok pesama. Da li ti je, već spomenuta patetika osnova i za muzičko istraživanje i izražavanje ili je nešto drugo? I u ovome imaš mnoge ne baš simpatične osobe .

– Nije nužno patetika, odabirom pesama pokušavam da pokrijem veći spektar osećanja. Vrlo je bitan efekat, raspored pesama, da su zastupljene i sporije i brže stvari i da pratim kako reaguje publika. Nastup na izložbi u Matrijaršiji je predstavljao neku retrospektivu dosadašnjeg rada: pevao sam pesme od mojih bivših bendova Elektrolaste, Strašnih Haremskih čuvara i obrade koje sam radio pod imenom Autistik Front. U narednom periodu ću se više fokusirati na autorske stvari. Prema muzici imam drugačiji odnos nego prema likovnom stvaranju. Tu uopšte nisam spontan, svaki nastup i svaka pesma je promišljena i nema mnogo improvizacije. Mada verovatno je iz tog spoja izložbe i nastupa ispalo nešto neočekivano, atmosfera je bila prilično čudna.

Atmosfera je bila kompletna, imala je tačnu frekvenciju. Bili smo u nekakvom ambijentu kristalisanog ludila. Svaki rad je i duhovit i provokativan. Veliki bes i podsmeh prema najosetljivijim vrednostima našeg društva ukorenjenih u religiji, politici, kulturi i umetnosti dobili su svoju formu u tvom radu. Likovni radovi podsećaju na crteže psihički bolesnih ljudi, oslobođeni su potrebe za dubinom jer i dolaze iz dubine, radiš običnim priborom na običnim podlogama. Da li umetnošću želiš da preživiš život ili tražiš neki drugačiji?

– Umetnošću se podsmevam životu, sve me to veoma zabavlja. U suštini, taj efekat iznenađenja proizvodi stalno pomeranje granice koliko duboko mogu da utonem u besmisao.

Interesantno je to s besmislom, imamo isto stremljenje prema Ništa ali različite izraze. Takođe i svi naši drugari i kolege iz Mubareća, Art Brut Serbia, Studiostripa, Dedica…istražuju najdublje sfere Ništavila. Da li veruješ da ovakva dubinska i nagonska estetika može promeniti nešto ili je to autistična bitka različitih pojedinaca koji su igrom slučaja na istom mestu, u isto vreme i u istom prostoru?

– Sama umetnost svakako ne, ali bitno je da kroz umetnost, kroz saradnju i zajednički rad, zajedničke akcije, izložbe i koncerte radimo na širenju stava u čijoj osnovi je pobuna. Jedino tako, uz kolektivni rad bitka prestaje da bude autistična i nosi u sebi iskru promene.