Šarplaninski grafiti

Zoran Popović Zanko je umetnik iz Sirinićke župe, na Šar planini, Kosovo i Metohija. Dugo već radi ikone i skulpture od drveta, slika i bavi se fotografijom. Njegov rad je opšte poznat ljudima na KiM ali i šire, njegovi radovi se nalaze u domovima inostranih ljubitelja umetnosti originalnog geografskog izraza, koji su boravili na Šar planini, u proteklih 15, 20 godina.

Sada bih želeo da se osvrnem na njegovo interesovanje u fotografiji jer imamo nešto zajedničko u tome. I njemu i meni fotografija pomaže u osvešćivanju asocijativnih, „besmislenih“ likovnih motiva koje pronalazimo u svom okruženju. Takođe, ovakve motive kompjuterski obrađujemo do određene smislenosti i simbolike.
U ovom albumu se ne radi o „besmislenim“ već o zapuštenim i usamljenim motivima, koje je nalazio prilikom šetnji kroz planinske šume. Radi se o porukama, simbolima i potpisima, uglavnom čobana ali i istorijskih ličnosti iz Drugog svetskog rata , koje su nožem ucrtavali na stablima drveća.
Najstariji crtež je iz 1904. godine i na njemu je Zanko intervenisao u fotošopu, gde je dobio vraga, kako on kaže, kao simbol svih patnji koje su zadesile srpski narod od tada do danas.
Crteži sa petokrakama su posebno zanimljivi jer su potpisani Cvetko Grbić i Staja, verovatno Marković, narodni heroji iz Drugog svetskog rata. Ostali crteži, ili kako ih Zanko naziva, grafiti, su poruke šarplaninskih čobana.

Zapis VERKA je prvi na koji je Zanko naišao i evo šta on kaže o tom doživljaju: „ Nista nije slučajno, samo čovek ne zna da spoji konce i sklupča klupko. Šaru, testeru na bok pa u šumu, po drvo za sliku mozaičnog Šarplaninca, vreme je da se otplati fotoaparat. Šuma olistala sve zeleno, nasuprot meni na tom zelenom kosom platnu samo jedno visoko suvo drvo, prosto bode oči. Gole grane žedne zelenog lišća. Kakva li ga muka snašla? Zašto se osuši? Možda mu drvoseča uze meru, zaseče koru, skrati noge, preseko žile, uzeo snagu pa čeka da mu se život ispije i olakša. Najčesće tako prenose stabla oni pametni pa i oni drugi, suvoruki, utnutih grudi i grbavih i utrnutih leđa. Mozda je neki glodar, Šarske zime umeju da ošinu i dugo potraju, treba se hrana. Možda se neka srna zanela rogovima ili divlji vepar proverava čvrstinu kljova, ko zna biće da je on visoko i moćno je ovo stablo, treba se za njega snaga. Tad mene za trenutak pusti snaga, malaksa kad pročita urezano ime VERKA, oćoreh zagledan u sebe dođe mi žao čoveka koji ureza ime Verkino. Jadan, osuši mu se ljubav, ni listić zelenog, nigde cveta, pupoljka a kamoli plod. Danas, sutra doći će upregnutih zapenjenih i znojavih volova da prenesu stablo, dugačke su Šarske zime… E, da se nikad ne ogreju! Nek’ crknu od gladi! Nek’ im kljove otupe, rogovi otpadnu svi oni koji zatiru tragove ljubavi…”
Kako drvo raste i stari, urezani „grafiti“ postaju sve apstraktniji i neprepoznatljiviji, pa u bujnoj šumi samo oštro oko može da ih primeti. Zanko ne samo da ih primećuje već ih vredno fotografiše i arhivira, stvarajući od toga poseban vremeplov intimnih i „nevažnih“ trenutaka ljudi koji su, svako na svoj način, provodili vreme u bogatim šarplaninskim šumama.
Zoran Popović Zanko je rođen 1961.g., živi u Štrpcu, Kosovo i Metohija