Samoubica u bekstvu

Javila mi se vizija. Kratka i jasna slika. Nisam osetio nikakvu mističnost trenutka, jednostavno sam video sliku ispred sebe, usred bela dana. Ta slika-vizija je pokazivala mene sa crnom najlon kesom za đubre na glavi. Levom rukom sam je držao oko vrata i video sam svoje lice preko te kese.

Pripremio sam crni akril, navukao kesu na glavu, stegao je oko vrata i počeo četkicom da pažljivo prelazim preko reljefa svog lica.
Nervi, kosti i mišići osećaju preko znojavog i lepljivog najlona mekano i hladno kretanje četkice. Čujem disanje i šuškanje kese. Vidim samo ruku koja se poput zmije, migolji pred nejakim skrovištem smrtno preplašenog glodara. Pluća su mi prazna i drama nestaje.. Ovo sam ponovio stotinak puta.
Uslovljeno zapreminom vazduha, ovo dramatično suočavanje sa samim sobom, ispitivanje polariteta destrukcije i istovremeno kadriranje akcije i reakcije otvorilo mi je novi likovni sadržaj i viđenje autoportreta.
Isekao sam te kese i nalepio ih na belu podlogu i tako napravio izvesnu ekranizaciju crtačke jednočinke.

Ovo iskustvo sam preveo u performans koji sam prvi put izveo 2009. g., u V.I.P. Galeriji SKCa u Beogradu. Posle toga, 2012. g. u spaljenoj kući u Kosovskoj Mitrovici , i 2014.g. u Studiju 11 u Subotici, gde su mi se po prvi put pridružili i posetioci performansa.
Zanimljivo je priča kada sam došao po kese-radove posle izložbe u SKCu. Na prijavnici su mi rekli da ih nema a bili su tu pre izvesnog vremena i zaključili da ih je najverovatnije bacila čistačica jer je mislila da je đubre u pitanju.
U spaljenoj kući u Kosovskoj Mitrovici je bila potpuno jeziva atmosfera. Sedeo sam na krevetu koji je bio leglo pacova, potpuno uništena kuća sa ponekim dokazom nekadašnjeg života u njoj. Ostatak zidnog tapeta iz osamdesetih sa motivom jeseni u parku , potkovica iznad ulaznih vrata kuće kao simbol sreće i tablica sa brojem kuće, 13.

To sam tek kasnije primetio jer sam performans izveo noću, bilo je zimsko vreme,hladno, bez vrata i prozora. Za ovu priliku sam imao i mikrofon bubicu tako da je zvuk disanja i šuškanja kese doprineo još većoj napetosti i dramatici celog događaja.
U Studiju 11 u Subotici su pored mene učestvovali i posetioci performansa. Posle crnih kesa prešli smo na oslikavanje lica sa običnim belim kesama.Gledajući druge kako izvode tako nešto, pomislio sam na biblijsku priču o Veronici. To je bila žena koja je Hristu pružila platno da obriše svoje krvavo lice dok je teglio krst na svojim leđima. Taj otisak je postao predmet obožavanja i dan danas se prepredaju razne priče vezane za to platno. U svakom slučaju, u Subotici sam produbio i još malo rasvetlio izvornost vizije o kojoj pričam.